Ходочашћа

ОВЕ ЈЕСЕНИ ОБЕЛЕЖЕНО СЕДАМ ВЕКОВА ПОСТОЈАЊА МАНАСТИРА ТРОНОША У ЈАДРУ
Трима водама ношен
Прилика је да га походимо и да га се опсетимо. Као што је и он увек нас. Још се краљевић Драгутин Немањић зарекао да ће га изградити, а довршили су га 1317. његова жена и синови. Ту је у XVIII веку настао чувени „Троношки летопис”, ту је Вук Караџић научио да чита и пише, ту је Богу и роду служио преподобни Стефан Троношки. По предању, чесму крај манастира саградили су Југ-Богдан и девет Југовића годину дана пре Боја на Косову. По борбеном плану скованом у манастиру, Лозница је 31. августа 1941. постала први ослобођени град у окупираној Европи

Текст и фото: Небојша Трифуновић

На седамнаестом километру од Лознице, у атару села Коренита, недалеко од Тршића, родног села Вука Стефановића Караџића, реформатора српског писма и језика, на широком пропланку окруженом густом шумом, налази се манастир Троноша. Име је, кажу, добио по три речице које „носе воду” и у близини се спајају у једну. Постоји предање да су га подигла браћа Југовићи, премда је извесније оно да га је довршила Каталина (Катарина), жена краља Стефана Драгутина из светородне лозе Немањића. Прича каже да је Драгутин, још као краљевић, пролазио овим крајем са пратњом и застао да се одмори на месту на којем се сада налази манастир. Како је спустио уморно тело на тло, тако га проже необичан осећај мира и светости. Прекрсти се и заветова Господу да ће на томе месту, када ступи на престо, подићи задужбину посвећену Ваведењу Пресвете Богородице. Обећање и испуни, али не дочека завршетак манастира: године 1316. упокоји се као монах Теоктист. Ипак, Каталина са синовима Владиславом и Урошицом доврши започето и наредне године, 1317, зазвонише звона у новом манастиру.
Делио је манастир судбину свога народа, па и сва зла која завојевачи доносише. Пад српске државе под турску власт донесе многе невоље, а иноверни непријатељ често уништаваше хришћанске светиње. И Троноша тако би похарана и срушена. Пошто је није смео обновити, народ се кришом окупљао у шуми на месту које се данас зове Иконе и ту, крај стабала са урезаним крстом и окаченим иконама, присуствовао службама. Средином шеснаестог века, по обнови Пећке патријаршије (1557), игуман Пајсије обнови манастир и подиже цркву, а ускоро поче да ради преписивачка школа.
Аустријско-турски рат крајем осамнаестог века заталаса и Јадар. Жељни слободе, хришћанској се војсци придружише и српски добровољци, па и троношки архимандрит Стефан Јовановић. Слободу, међутим, не досањаше. По повлачењу хабсбурговаца, Турци упадоше у манастир и још једном га опљачкаше и оскрнавише, а јеромонаха Мојсија посекоше на вратима цркве.

ТРОНОШКИ ЛЕТОПИС

Тих година под светлошћу свеће јеромонах Јосиф Троношац преписивао је Историју о сербских царјех и краљех, данас знану као Троношки родослов, или Троношки летопис, у коју је додавао глосе. То је једно од најзначајнијих дела из тог периода, што потврђује и др Никола Радојчић у раду О Троношком родослову, објављеном 1931. године у издању Српске краљевске академије. Он наводи да је Троношки родослов важан историјски спис у развоју српске историографије:
„Без њега, то је сасвим сигурно, немогуће је разумети најодлучније прелазе и најосетљивије преломе у измени историјских схватања код Срба, која су утицала на целокупни народни развитак. Такав положај Троношког родослова у развојном низу српских историјских дела и дубоко родољубље његовог писца, које је он умео једноставним средствима ванредно лепо изразити, осигуравају заувек Троношком родослову часно место у развоју српске историографије.”
Народна историја дуго је била замишљена као след живота владара и стварана је из тога низа биографија. Радојчић је Троношки родослов сматрао најбољим представником настојања да се из родослова пређе у историју, наводећи да су у њему биографије често механички кидане да би се у њих на право место унели делови историје.
„Тако је живот Светог Саве унесен у животе Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, Радослава и Владислава. Тако је испрекидан Драгутинов живот деловима из Милутиновог живота. Исто тако је искидан и приказ живота цара Уроша. Осећа се мучан корак српских историка у корачању од родослова ка историји, али то тако и треба, јер у здравом развоју сваки корак унапред горко пада. С те стране је Троношки родослов типично прелазно дело – није више родослов, али није још ни историја.”

ПРЕПОДОБНИ СТЕФАН И ГРОМОВИТИ ВУК

У манастиру Троноша писмености се учио и потоњи реформатор српског писма и језика Вук Караџић. Данас у оквиру манастира постоји и Музеј раног Вуковог школовања, да подсећа на дане када је мали Вук учио од, како је касније писао, паметног, поштеног и праведног архимандрита Стефана којег је ове године Српска православна црква прогласила светим.
– Вук је, сматра се, са преподобним Стефаном Троношким, тадашњим архимандритом, ишао код паше у Зворник и касније је описао како се све догодило. Писао је и о самом Стефану, најчувенијем човеку Београдског пашалука у то време, и то је једини сачувани запис о њему. Тако знамо и како је изгледао, да је био блага лица, да није неке књиге учио, али да је био писмен и да је много знао. Вук је описао и како је архимандрит умро после тровања и био пренет у манастир и сахрањен десно од олтара – прича архимандрит Николај Веселиновић, парох и духовник Троноше.
А Преподобни Стефан Троношки изгубио је живот покушавајући да помогне своме намученом народу. Када је на самом крају осамнаестог века завладала глад у овим крајевима, архимандрит Стефан отишао је код паше у Зворник да затражи помоћ. Замоли га тада да му да бар проју заосталу још од Аустријанаца, обећавши да ће му бити враћена нова, чим то буде могуће. Паша одбије, а архимандрит узврати да ће онда помоћ затражити на другој страни и оде. Помисливши да Стефан сарађује са Аустријанцима, паша га позове назад и слаже да се предомислио. Кафу коју су му послужили отрују, па четрдесетогодишњи архимандрит премине. Приликом септембарске прославе седам векова Троноше и канонизације преподобног Стефана Троношког, патријарх српски Иринеј рекао је да је нови светитељ даривао живот за спас свог народа, припремајући га за ослобођење и пре Карађорђа.

ЈАДАР  СЕ У ЛАНЦЕ НЕ ДА

Време страдања манастира наставило се. После Првог српског устанка Турци су га спалили, али је 1834. поново обновљен и све до Великог рата био је миран. Аустроугари су манастир доста оштетили током окупације, поскидали су врата, попалили црквене књиге, запленили сву стоку, посекли шуму, а игумана Тихона одвели у затвор у Београд и тамо убили.
Током Церске битке манастир је послужио као ратна болница, у њега су доношени рањеници, а умрли, записано је десет имена, сахрањени су у порти. Грађани јадарског, азбуковачког и рађевског среза поклонили су манастиру 1925. године звоно за, како је речено, покој душе краља Петра Првог Карађорђевића и свих изгинулих. Потом су руске избеглице које су живеле у Лозници даровале друго звоно, „за покој душе императора Николаја Другог”.
Када је германска чизма поново закорачила Јадром, у Другом светском рату, родољубиви Јадрани нису се помирили са тим. У манастиру су игуман Георгије Бојић, мајор Краљевске војске Веселин Мисита и устаници сковали план за ослобођење Лознице и околине. Остварили га и учинили Лозницу првим већим местом ослобођеним од Немаца у Европи током Другог светског рата. По повратку у овај крај, окупатор је побио манастирску стоку и живину, спалио конак, житницу и црквене књиге. Конак је обновљен 1964. године, 1975. изграђен је нови, а 1986. најновији. Од 2000. године Троноша је женски манастир и тренутно се о њему брине седмочлано сестринство.

РАТАРСКЕ СВЕЋЕ

У Троноши постоји и јединствени обичај изливања орачких, односно ратарских свећа. По једнима, потиче из времена турске окупације. Постоји и веровање да су га, заправо, донели монаси из Хиландара. Према првој верзији, у турско време, како није било цркава, а из села до манастира није било лако доћи, троношки калуђери ишли су да свете воду за Васкрс и славе. Домаћин би припремао свећу за ту прилику, а њен остатак монах би односио у манастир. Од тих свећица прављене су две велике и постављане испред олтара. Обичај се задржао до данас. Мештани Зајаче, Пасковца и дела Горње Бадање изливају једну, а парохијани из Тршића и Корените другу свећу, па их на Велики четвртак на рукама доносе у манастир и уносе у Цркву Ваведења Пресвете Богородице. Две колоне састају се код Чесме браће Југовића и Капеле светог великомученика Пантелејмона, па заједно настављају ка манастирској капији. Свеће мора добро да се охладе како би се восак стегао и био чврст, да се може носити кроз шуму. Носачи се смењују, јер је свака тешка око педесет килограма и висока близу два метра. На Цвети се из манастира донесе оно што је остало од прошлогодишње свеће, претопи се и дода новом воску. Тако се у свакој новој налази и део старе.
– Таквог обичаја нема нигде друго. Не зна се поуздано од када потиче ни како је настао. Углавном се сматра да су га донели монаси из Хиландара. У Босни имају тежачке свеће, али су оне много мање, имају десетак килограма, и лију се током целе године: како изгоре, тако их поново излију. Овде се тачно зна да на Цвети последњи пут горе и остатак се односи да се претопи у нове, на Велику среду се изливају и доносе се на Велики четвртак преко брда, око пет километара кроз шуму, и код чесме их дочекује народ у великој радости. Нигде нема оваквог обичаја. Има неких налик, али баш оваквог не – каже архимандрит Николај.
Обичај је задржан и у време рата, само што су тада свеће биле мање. Ратарске свеће, вели народ, „не плачу”, односно не капљу. Изливају се у вери да помажу да усеви роде добро, да не буде временских непогода, за берићет куће и здравље укућана. Свеће се пронесу једном око храма, затим се по уношењу у цркву запале, и горе потом о литургијама недељом и на све велике празнике. Без обзира на временске услове, доласку свећа увек присуствује мноштво света, а овај обичај уписан је и у листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

***

У диптиху светих
Архимандрит Стефан Јовановић, старешина Троноша био је велики родољуб, духовник и интелектуалац. Рођен је 1758. или 1759. у церском селу Текеришу. У манастир је дошао као дечак, искушеник. Касније је био први учитељ Вуку Караџићу и научио га да чита и пише. Поучавао је народ, помагао свима колико је могао. Сиромашнима је давао жито, печеницу, сир, одећу, а онима који нису могли платити порез давао је и новац.
На предлог Епархије шабачке, на свом заседању у мају ове године Свети архијерејски сабор уписао је архимандрита Стефана у диптих светих Српске православне цркве. Први је светитељ из јадарског краја. Као Преподобни Стефан Троношки биће празнован 17. септембра.

***

Чесма девет Југовића
Крај манастира Троноша налази се Капела великомученика Пантелејмона Исцелитеља са Чесмом девет браће Југовића. Предање каже да су Југ-Богдан и његових девет синова (Војин, Мирко, Марко, Бошко, Радмило, Љубодраг, Веселин, Стојан и Власкоје – Дамјан) подигли ову чесму 1388, уочи Боја на Косову. Народ верује да је вода која истиче из уста десет глава ратника лековита. Чесма је обновљена 1721, у време архимандрита Методија, а потом и 1894, када ју је обновио лешнички трговац Младен Исаковић, и 1935, када је то учинио старешина Троноше јеромонах Георгије Бојић. Садашња капела са чесмом обновљена је у потпуности 1968. године, у време архимандрита Антонија (Ђурђевића) који је био старешина манастира од 1961. до упокојења 1997. године. Управо он је 1990, приликом избора, извукао коверат са именом новог српског патријарха Павла.